Buduća demokracija

Demokratska anarhija je budućnost demokratije

Generalno se pretpostavlja da je demokratsko odlučivanje u društvu najbolje moguće i najprihvatljivije. Problem leži u tome što niko ne zna šta to tačno znači. Naravno, bilo bi idealno kada bi se ljudi međusobno dogovorili i kreirali pravila na ravnopravnoj osnovi koja bi važila u njihovom kolektivu. Međutim, to je nemoguće postići jer svako društvo donosi mnoštvo odluka o kojima svi ljudi ne mogu odlučivati, bilo zbog nedostatka interesovanja, znanja ili vremena. Ljudi to takođe ne mogu da urade jer se  teško mogu slažiti oko bilo čega i nikad oko svega.

Stoga društvo prihvata indirektni oblik demokratije gde ljudi biraju predstavnike vlasti da vladaju u njihovo ime. Kandidati koji predstave najbolji program narodu i osvoje najviše glasova na biralištima, dobijaju mandat da predstavljaju narod i vladaju u njegovo ime u određenom periodu.

Takva demokratija ima mnogo nedostataka. Izabrana vlast obično nema želju da izađe u susret onima koji za nju nisu glasali, što ih ostavlja nezadovoljnim. Takođe, predstavnici naroda su generalno prilično privilegovani i često zastupaju sopstvene interese, a ne interese ljudi koji su za njih glasali. Osim toga, političari često dobijaju finansijsku podršku bogatih, pa moraju da slede njihovu volju ako žele da budu izabrani. Na kraju, društvene odluke donosi vlast koja ne sledi u dovoljnoj meri volju naroda. Do poboljšanja u društvu dolazi kada društvena elita podrži promene. Ukoliko ih elita ne podrži, do promena najverovatnije neće doći. Takva demokratija ne može biti pravedna. To je pre prevara nego vladavina naroda, od strane naroda, za potrebe naroda. Ljudi teško mogu da ostvare svoja prava kroz demokratiju bilo gde u svetu.

Da li to znači da se potrebe ljudi ne mogu zadovoljiti? Da se demokratija ne može razviti? Naučnici društvenih nauka ne vide rešenje za problem demokratije i ne mogu da uspostave konsenzus o tome kako treba da izgleda razvijena demokratija. Uspostavljanje razvijenog oblika demokratije zahteva otkrivanje novog puta za efikasno sprovođenje volje naroda. Da bi se do njega došlo, potrebno je razmišljati izvan okvira.

***

Budućnost demokratije ne bi više trebala da se zasniva na glasanju za ljude, već na oceni vrednovanja postupaka ljudi. Pojedinci treba da dobiju jednaka i nezavisna zakonodavna, sudska i izvršna ovlašćenja da ocenjuju druge pojedince. Mala moć u rukama pojedinaca može podstaći ljude da poštuju interese drugih na najbolji mogući način. Ovakva demokratija bi bila jednostavna, brza i efikasna. Ona može potpuno promeniti temelje socijalne politike i izgraditi dobro društvo.

Neka ljudi dozvole svakome ko u okviru svoje delatnosti može na bilo koji način uticati na druge da to čini slobodno po svojoj volji. Ljudi tu nemaju ni mnogo izbora jer oni  se ne mogu mešati u slobodu delovanja predsednika, lekara, mehaničara, ili bilo kog drugog, niti imaju mogućnosti, vremena, niti prava, pa čak ni želje da to čine. Međutim, svi ovi ljudi svojim postupcima stvaraju pogodnosti i nepogodnosti drugim ljudima.

Ljudi mogu da osete da li im aktivnosti predsednika, lekara, mehaničara ili bilo koje druge osobe donose neke pogodnosti ili nepogodnosti. Prema ovoj teoriji, pojedinci treba da dobiju pravo da nagrade osobu koja im stvara pogodnosti i kazne one koji im stvaraju nepogodnosti. Takvo pravo bi usmeravalo sve ljude da ostvare što značajnije koristi i što manje štete drugima. Takva orijentacija društva bi zaista na najbolji mogući način pratila volju naroda i stoga bi predstavljala razvijenu demokratiju.

Autor ovog članka tvrdi da su jednaka prava ljudi jedina ispravna orijentacija društva. S tim u vezi, neka svaka osoba dobije jednaku moć da negativno oceni, recimo, tri osobe koje su je najviše povredile u jednom mesecu i da pozitivno oceni tri osobe koje su joj učinile najznačajnije pogodnosti u istom mesecu. Na primer, ako premijer, komšija i šef najviše naškode nekom čoveku u jednom mesecu, on će te ljude negativno oceniti. S druge strane, ako mu prijatelj, učitelj i neki pevač donesu najznačajnije pogodnosti, onda će verovatno oni dobiti pozitivnu ocenu. Takođe, ljudi mogu koristiti sve ocene za pozitivno ili negativno ocenjivanje ili u bilo kojoj kombinaciji. Ovo je suština, a ostalo je tehnička stvar koja će se obavljati putem aplikacije na Internetu.

Zbir pozitivnih i negativnih ocena koje pojedinci dobiju od drugih ljudi može se javno predstaviti na Internetu. Prebrojavanje ovih ocena će svima pokazati koliko su cenjeni u društvu. Ovo ocenjivanje može postati bar toliko važno za ljude koliko su danas važne posete stranici, lajkovi i pratioci. Niko neće želeti da bude na negativnoj strani ocenjivanja, već na pozitivnoj strani koliko je to moguće. Ovaj cilj će postići tako da stvaraju što veće pogodnosti pojedincima i zajednici i umanjivanjem ili ukidanjem stvaranja bilo kakvih nepogodnosti.

Na taj način će svi ljudi postati jednaki autoriteti sa malom direktnom moći u društvu. S obzirom da će svi ljudi imati jednaka prava i moć da daju svoje nagrade i kazne drugima, nezavisno od bilo kakvih pisanih pravila, takva demokratija će predstavljati anarhiju. To je razlog zašto sam ovaj sistem evaluacije nazvao demokratska anarhija. Demokratska anarhija bi trebalo da izgradi visoko produktivno društvo.

Ljudi će prvi put u istoriji čovečanstva dobili direktnu moć u društvu. Ta moć će eliminisati nekontrolisanu ili nedovoljno kontrolisanu moć pojedinaca koja proističe iz privilegovanog društvenog statusa. Ljudi treba da shvate da privilegovani položaj pojedinaca predstavlja osnovu društvenih problema. Nedostatak jednakih ljudskih prava je razlog zašto društvo nikada nije bilo dobro. Demokratska anarhija će usmeriti svakog člana društva da poštuje druge ljude. Ljudi će postati vrednost za sve ljude. Ljudi će se po prvi put smatrati jednakim, što će rezultirati harmoničnim i konstruktivnim društvenim odnosima.

Svako će slobodno suditi drugim ljudima. S tim u vezi, mnogi ljudi su mi se žalili da pojedinci mogu zlonamerno ocenjivati druge zbog zlobe ili zavisti. Takav rizik postoji, ali individualna ocena ne može nikome naneti značajnu štetu. Šteta koju pojedinac može prouzrokovati je neznatna u odnosu na državnu vlast koja može da unesreći čitavu zemlju. U predloženom sistemu, takva vlast bi dobila mnogo negativnih ocena od ljudi, što bi ih, kroz manju regulativu, moglo sprečiti da proizvode zlo kao što su to činili diktatori kroz istoriju. Da li je isplativo dozvoliti pojedincima da pogrešno sude drugima ako takva „suđenja“ mogu sprečiti velika društvena razaranja?

Nešto slično demokratskoj anarhiji već je implementirano na Jutjubu, gde ljudi mogu da glasaju za pesme ili video zapise sa „sviđa mi se“ ili „ne sviđa mi se“. Tamo nikada više od 5% ljudi ne ocenjuje negativno pesme ili video zapise, što znači da ih 95% ocenjuje prikladno. Ovo sugeriše da će demokratska anarhija služiti društvu ispravno ili čak bolje od Jutjubea, jer će ljudi imati ograničena prava na davanje ocena i neće ih neracionalno trošiti. Oni će najverovatnije prikladno ocenjivali druge ljude već i zato što će se osećati počašćenim time što imaju direktnu moć u društvu.

Sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da bi jednaka moć ljudi, po svojoj prirodi, učinila da zloba i zavist jedva postoje. Međutim, ako se tako nešto ipak dogodi, svako bi mogao da ispravi eventualnu pogrešnu ocenu koju je dao drugima ispravnim ocenjivanjem čak i mnogo godina kasnije kada doživi prosvetljenje pod uticajem jednakih ljudskih prava. Na to će ih najverovatnije naterati njihova savest.

Za one koji su još uvek sumnjičavi prema demokratskoj anarhiji, ona se može primeniti tako da  dobivene ocene budu vidljive samo ocenjenim ljudima, i nikome drugom. Ovo bi bilo kao da ljudi slušaju anonimne tračeve o sebi, i svi bi normalno bili zainteresovani da ih čuju. Kao rezultat, većina ljudi će pokušati da poboljša svoje ponašanje u društvu. Međutim, rezultati tajne evaluacije možda neće sprečiti najgore ljude da nastave sa lošim ponašanjem. Tada društvo može odlučiti da obeshrabri prestupnike demokratskim prihvatanjem pune implementacije demokratske anarhije. Pa čak i tada, ako ljudi dobiju više pozitivnih nego negativnih ocena, oni mogu držati rezultat ocenjivanja tajnim. Međutim, ako je ukupna ocena negativna, to će biti vidljivo svima, primoravajući negativno ocenjene ljude da poprave svoje ponašanje.

Mnogi ljudi, uključujući univerzitetske profesore, kritikovali su moj rad, govoreći da ljudi ne mogu objektivno da sude drugima. Odgovorao sam im da je objektivnost poželjna, ali ne i neophodna. Analogno, birači ne moraju biti inteligentni ili obrazovani da bi imali pravo glasa. Ljudi će suditi o drugima onako kako osećaju, i svako će biti dužan da razmotri posledice svojih postupaka na druge. To je ono što je potrebno za stvaranje dobrog društva. Usvajanjem demokratske anarhije, ljudi bi cenili druge ljude, donoseći značajnu korist zajednici.

Štaviše, sistem koji podržava jednaka prava ljudi će razviti objektivnost u zajednici. Ljudi koji dobiju negativne ocene će morati da nauče šta nije u redu sa njima, što će ih učiti objektivnosti. Objektivnost će ukloniti sukobe u društvu. Ljudi će u budućnosti verovatno dobijati i davati  samo pozitivne ocene i tada će znati da žive u dobrom društvu. Posle ovih objašnjenja, niko dobronameran prema svetloj budućnosti čovečanstva ne bi trebalo da odbije demokratsku anarhiju. Međutim, zbog uticaja koje su autoriteti izgradili kroz ideologije kroz celu istoriju, ljudi oklevaju čak i da dikutuju o demokratskoj anarhiji.

Jednom kada društvo prihvati demokratsku anarhiju, ona neće dati veliku moć pojedincima, ali će njihove ocene zajedno, imati ogromnu moć. Osoba koja dobije mnogo negativnih ocena će se još više truditi da izbegne da učini bilo šta neprijatno drugima. Nadalje, ljudi koji dobiju negativne ocene nikada neće saznati ko ih je negativno ocenio, pa će pokušati da poboljšaju svoje ponašanje prema svima. Kao rezultat toga, nasilnici više ne bi postojali u školama, poslodavci ne bi maltretirali svoje zaposlene na poslu, komšije ne bi proizvodile buku noću, prodavci ne bi varali svoje kupce, političari ne bi lagali ljude, itd. Svi će se truditi da udovolje drugim ljudima na najbolji mogući način. Ovo bi oduzelo privilegovana ovlašćenja svim ljudima, eliminišući društveno zlo i formirajući dobro društvo.

Kada se ljudi naviknu na međusobno ocenjivanje, mogu demokratski odlučiti da povećaju snagu svake ocene tako da svakoj od njih dodele, na primer,  vrednost od jednog dolara. Svaka pozitivna ocena koju osoba dobije od nekoga treba da joj donese jedan dolar, a svaka negativna ocena treba da joj oduzme jedan dolar. Ove ocene ne bi mnogo uticale na obične ljude. Ako se dvoje ljudi ne vole, mogu se godinama negativno ocenjivati, što ne bi bila velika stvar. Dobiti ili izgubiti jedan dolar mesečno u razvijenom svetu ne znači mnogo.

Moć evaluacije bi efikasno uticala na autoritete odgovorne za donošenje društvenih odluka. Što je viši položaj lidera u društvu, to bi bila veća njihova odgovornost prema ljudima. Na primer, američki predsednik bi mogao da dobije 100.000.000 negativnih ocena od američkog naroda za lošu politiku, laži i zločinačku agresiju na zemlje. To bi predsednika koštalo 100.000.000 dolara za samo mesec dana. S druge strane, predsednikove pristalice ne moraju nužno pozitivno da ocenjuju takve predsednike jer mogu imati veće prioritete pozitivne evaluacije i svoje pozitivne ocene mogu da potroše negde drugde. Neprivilegovani predsednici se više ne bi usuđivali da vode lošu politiku. A ako se to nekako dogodi, brzo će napustiti svoje pozicije. Samo najsposobniji i najhrabriji pojedinci bi se usudili da vode zemlje. Oni više neće biti autoriteti već iskrene sluge naroda. Svoje lidere biramo na osnovu našeg mišljenja o njima. Kada naša mišljenja dobiju moć suđenja, svet će se potpuno promeniti.

Dakle, šta ako uticajni ljudi koji poseduju masovne medije nepravedno optužuju nekoga za zlo u društvu i tako podstiču ljude da daju loše ocene pogrešnoj osobi? Takve stvari su lako moguće u današnjem društvu. Međutim, jedna poslovica kaže: “U laži su kratke noge.” Jednog dana će laži biti otkrivene, i tada niko ne bi želeo da bude na mestu lažova jer će ih narod zasigurno kazniti. Oni mogu dobijati kazne dugo i neće se više usuditi  da budu nemoralni.

Smisao demokratije je da donese pravila koja čine da ljudi žive dobro. Do sada je najbolji rezultat postignut kroz zakone, ali zakoni nisu rešili društvene probleme. Demokratska anarhija može uspešno rešavati sve sporove u društvu dajući direktnu vlast ljudima. U budućnosti, demokratska anarhija bi verovatno stvorila bolje rešenje za pojedince i društvo nego što to mogu regulisati zakoni. Kada ljudi dobiju moć da nezavisno sprovode pravdu, manje će se zamerati drugima, manje će tražiti pravdu na sudovima. Sudovi će početi da gube na značaju zajedno sa državnim represivnim aparatom, uključujući policiju i zatvore. Kada se uspostavi demokratska anarhija, ona će početi da zamenjuje ogromnu regulativu koju nameću vlasti. Većina državnih propisa može zastareti u dalekoj budućnosti, što znači da će otići u istoriju. To bi takođe oslobodilo ljude otuđenja koje nameću vlasti i približilo ljude njihovoj prirodi.

Osim toga, demokratska anarhija se ne može korumpirati. Naprotiv, najverovatnije će eliminisati nemoral u društvu. Kroz jednaka prava na evaluaciju, ljudi će naučiti šta je objektivno etično, a šta nije. Ljudi će se povinovati etici koju spontano uspostave. Ne postoji veći moral nego što ga mogu pružiti jednaka ljudska prava. Zapravo, ona će verovatno stvoriti jedini mogući moral jer se etika teško može zasnivati na privilegijama. Privilegovani ljudi teško mogu da pobegnu od promovisanja vlastitih interesa, što ih udaljuje od morala. Demokratska anarhija sama po sebi treba da bude sposobna da stvori etičko i pravedno društvo.

Demokratska anarhija može po prvi put da primeni zlatno pravilo „Čini drugima ono što želiš da oni tebi čine“, koje je u stanju da stvori dobro društvo. U suštini, demokratska anarhija je ugradila princip tržišne ekonomije kojim nagrađuje dobro ponašanje pojedinaca. Demokratska anarhija će imati veću moć od tržišne privrede jer uključuje negativne ocene, što znači da svako treba da razmisli o tome kakve posledice njegovi postupci mogu imati na druge. Verujem da će demokratska anarhija raditi savršeno. 

Onog trenutka kada ljudi dobiju pravo da ocenjuju druge i da budu ocenjeni od drugih, biće manje spremni da se konfrontiraju sa drugima, a više da im udovolje. Niko se neće usuditi da bude arogantan ili agresivan. Samo ljubazni ljudi će postojati. Ovo je najbolji mogući ishod demokratije. Tehnologija potrebna za sprovođenje demokratske anarhije je već dostupna. Demokratska anarhija bi mogla da se primeni jako brzo, tako da se može brzo izgraditi mnogo bolje društvo. Demokratska anarhija bi najverovatnije ostvarila sve snove sanjara u istoriji čovečanstva.