Recenzija Prof. Dr. Filozofije Andrija B. K. Stojković
Beograd 15.09.1992
Aleksandar Šarović je uložio veliki napor u ovoj studiji da samostalno izuči ceo kompleks filozofsko-etičkih a pre svega političko-ekonomskih i socijalnih problema društva i da predloži sopstveni sistem društveno-političkog uređenja i razvitka čovečanstva koji bi najzad – na nivou savremenog razvitka proizvodnih snaga postindustrijske revolucije i odgovarajućeg stepena razvitka ljudske svesti i odnosa, ostvario vekovni san čovečanstva u optimalnom zadovoljavanju ljudskih potreba, eliminaciji svih oblika eksploatacije i otuđenja ljudi – obezbedio opšti prosperitet “zdravog društva” i sreću svih njegovih članova i asocijacija. Iz te namere autora sledi opšti naslov ovog rada: HUMANIZAM, uz konkretizaciju sadržaja toga pojma datu u podnaslovu.
Odmah treba reći da je u ovoj studiji autor dao dokaza o svojim plemenitim namerama, visokoj inteligenciji i znatnoj erudiciji. Razumljivo je što se autor u tako složenoj interdisciplinarnoj oblasti nije svuda sadržinski, strukturalno i terminološki mogao snaći; ali nema smisla ni potrebe u tome pogledu davati mu primedbe i sugestije. Tekst je po praktičnoj nameni, smislu i opštim rezultatima filozofsko-etički (sa notama naučne i socijalne utopije), a u celini političko- ekonomski i socijalno-sociološki.
Izlaganja su strukturirana u tri dela : Analiza prirodnog stanja; Proces otuđenja; i Proces razotuđenja. Prirodno stanje čoveka i društva autor ne shvata ni na liniji Hobsa ni na liniji Rusoa. Čoveka i društvo shvata kao bića prirodnih potreba koja teže njihovom optimalnom zadovoljavanju svojim znanjem i radom obrađujući prirodu. U čovekovom odnosu prema prirodi autor nalazi i determinante ljudske uvek konkretne i relativne slobode. Težeći “većim pogodnostima” koje donosi rad, čovek mora savlađivati “moć prirode” upoznavanjem njene strukture i zakonitosti; pogodnosti su “prividne” i prave (stvarne); “ono što stvara pogodnosti ima svoju vrijednost”, a “vrijednost je upravo proporcionalna sa potrebnošću” (tako nešto učio je i Boža Knežević). Rad ima “svoju upotrebnu vrijednost” u meri u kojoj “neposredno donosi pogodnosti”. Poput F. Bekona, O. Konta i dr., autor smatra da “znanje čovjeku daje moć koja je u svom obliku neograničena u odnosu na prirodu” i srazmerno stepenu znanja čovek “može formirati veće potrebe jer ih može i zadovoljiti. Zadovoljenjem potreba čovek se “približava slobodi u najširem smislu”. Gornje premise autor primenjuje na društvo: iako nezavisna “slobodna biološka jedinka” – čovek je “istovremeno društveno biće”, a “društvo ima istovjetne reakcije u odnosu sa prirodom kao i čovjek”.
“U prirodnom društvu interes čovjeka proizilazi iz njegovih potreba a iste su neotuđive od potreba društva”. Susret individue i društva može se po autoru ostvariti uspešno za obe strane: “Društvo koje zna” osigurava reprodukciju konstruktivne orijentacije i u stanju je da planira vlastiti razvoj i prosperitet. “Takvo društvo je zdravo društvo.”
Autor g. Šarović posle toga prelazi na “Proces otuđenja” a zatim razotuđenja kao puta ka zdravom društvu (kako je razotuđeno društvo nazvao Erih From). Naš autor g. Šarović razvija svoj koncept: “subjektivnost stvara otuđenje” a on nastoji da koncipira “apsolutnu objektivnost” koja bi “formirala apsolutnu prirodnost što predstavlja ideal čovekovog življenja”. Taj proces se reguliše kroz politiku i ekonomiju, tako da se “proces razotuđenja” ostvaruje putem demokratije i komunalnog sistema.
Autorovo shvatanje komune je široko i sveobuhvatno: ona obuhvata i najmanje ćelije društvene reprodukcije, one od npr. hiljadu članova pa sve do celog čovečanstva. Koncipirajući svoj model komunalne organizacije čovečanstva, autor uključuje i rešenje svih proizvodnih, ekonomsko finansijskih i drugih problema, posebno problema cene rada, cene robe, novca, akumulacije, raspodele dohodka, nekretnina i zajedničke potrošnje, da stigne do krune svog sistema koji asocira na Marksa – do “udruživanja komuna” i mogućeg ostvarenja “besplatne privrede i potrošnje” tj. komunističkog rada na dobro društva kao prirodne potrebe.
Na osnovama sopstvenog viđenja rezultata i mogućnosti “nauke o nauci” i totalne kompjuterizacije proizvodnog i celokupnog društvenog procesa – autor je dao svoja rešenja odnosa privatne i akcionarsko-društvene svojine i preduzetništva, formiranje nove organizacije rada prema konkretnim i perspektivnim potrebama društva, merenja kvantiteta i kvaliteta produktivnosti rada i odgovarajuće nagrade za ostvarene rezultate; instrumente stalne bonifikacije proizvodnog procesa, odgovornosti, ocenjivanja doprinosa svakog pojedinca od svakog pojedinca; uključio plemenitu radnu konkurenciju i humani razmeštaj radnika prema njihovim sposobnostima, znanju i rezultatima. Jednom rečju – autor je nastojao da nađe efikasne instrumente slobodne konkurencije uz neophodne humane korektive koji će omogućavati ukupan razvitak ljudske svesti i civilizacije.
Autor je uveren da je našao ključ za rešenje pitanja ostvarenja “zdravog društva”. U sistemu koji on koncipira i čije ostvarivanje predlaže, uveren je on, “čovjek će nalaziti nove interese u vanjskom svijetu i u vlastitom duhovnom razvoju. Tada će čovek imati veliku količinu slobodnog vremena da se posveti sebi, društvu, prirodi, radu, umjetnosti, nauci, kulturi, filozofiji, sportu, zabavi, odmoru. Formirati će se nova etika “koja će možda isključiti potrebu međusobnog ocjenjivanja ljudi” (što je predpostavio još H. Spenser); što čovek bude više upoznao sebe, “to više može graditi harmoniju sa okolinom, to se više može približiti drugom čovjeku, to će više naći lakoću življenja, mir, vedrinu, radost, ljubav, mudrost to će više ostvariti dug i kvalitetan život”.
Kada čitalac završi sa napornim ali vrednim čitanjem ove studije, šta bi mogao preporučiti autoru? Možda bi najcelishodnije bilo, da autor svoje rezultate izloži na diskusiji u Hegelovom društvu i u Socijološkom društvu Srbije te koristi za dalji rad rezultate stručne kritike. Što se tiče praktičnog ostvarivanja svoje koncepcije, to se pitanje mora ostaviti društvenoj praksi.
